Proti Mateji Nenadoviću Protojerej stavrofor Vladan Kovačević

podnaslovi } Proti Mateji Nenadoviću Na spomeniku Tvome stricu Jakovu Siguran sam da ćeš se obradovati Za paroha brankovinskog i babolučkog

Na spomeniku Tvome stricu Jakovu

nije do pre dve godine ni ime bilo napisano. Kažu da se to nije smelo. Spomenik je obnovljen i na njega dodata je ploča na kojoj piše: „Vojvoda Jakov Stefanović Nenadović, 1765-1836, prvi ministar unutrašnjih dela”. Od tada ime mu se češće pominje. Srebrno kandilo, koje je priložila njegova supruga Nerandža, redovno je gorelo u crkvi.

Na Tvome grobu su spomenik i ploča sa malo nečitkim slovima. Pokušaćemo da ih očistimo i obnovimo da bi se moglo čitati da si bio prvi predsednik Praviteljstujuščeg Sovjeta (prve srpske vlade) i glavni komandant na Drini, ali i da si po državnim poslovima išao u carski Peterburg i u carski Beč i bio odlikovan ordenima dva cara.

Pre sto godina je obeležavana stogodišnjica Prvog srpskog ustanka. Šta je tada sve urađeno - ne znam. Znam samo da je kod crkava i škola sađen po jedan četinar, kojih još ponegda ima. Pored crkve u Brankovini još je živa smreka koja je tada zasađena. Da li će se neko setiti da se ta akcija ponovi i za ovu proslavu, to ne znam. Mi bismo u Brankovini za ovu priliku zasadili dva hrasta, u znak sećanja na dvesta godina od ustanka.
Pre nekoliko dana sa prijateljima sam išao na Brankovinski vis. To je ono mesto gde si pobo barjak na okupljanje ustanika. Barjak je sačuvan, nalazi se u valjevskom Muzeju. Visokog stuba sa krstom više nema, umesto njega je 1954. podignut od zidanog kamena lep spomenik sa pločom i natpisom. Na spomeniku nema krsta. Bio je grb Srbije sa petokrakom, ali je i on ispao sa svoga mesta. Našli smo ga u trnju blizu spomenika. Do spomenika je teško i pešice doći, zarastao je u trnjak.

U povratku sa Visa išli smo kroz Pavića kraj. Odustali smo od namere da svratimo do Vašeg Nenadovića bunara. Stari smo ljudi, ne smedosmo se nakaniti, jer je put do bunara skoro neprohodan. Kažu da je na njemu još uvek u Brankovini najbolja voda. Ali je prilično zapušten. Iz Pavića se lepo vidi Nenadovića konak, nažalost u polusrušenom je stanju. Samo se podrum vidi. Čujem da će konak obnoviti i preneti ga kod Tvoje škole. Dobro je da ga se neko setio. Još ima Tvojih potomaka, prapraunuka i belih pčela; rado dolaze u Brankovinu, da se u Protinoj zadužbini pomole Bogu i pripale voštenicu na grobovima svojih predaka. Bogami se i rado venčavaju i krštavaju ovde.

Glavni razlog što Ti se javljam ovim pismom, dragi moj Proto, je molba da dozvoliš da za veliki jubilej iznesem Tvoje malo Jevanđelje i ručni krst da bi ga srpski narod i Tvoji Brankovčani celivali u znak sećanja na velike događaje, kada se Srbija iz pepela ponovo rađala.

To je ono malo Jevanđelje što si ga doneo iz Rusije 1804. godine. Poklonio Ti ga je crkveni velikodostojnik Vasilija Karamlzin i svojeručno Ti napisao posvetu: „Visokopočtenome Gospodinu Matveju Nenadoviću u znak iskrenago svojego počitanija i dobroželateljstva jemu i bližnim jego”.